Kuhinja i oko nje

Majski dani teku, lepršaju, domahuju...
Umivaju se i osmehuju. I vode put leta, sunčanih obala i razbibrige. Zemaljska lopta je na nebeskom svodu stigla u okrilje sazveždja Blizanaca. Zeleni pokrivači drveća stigli su da se ukrase crvenim, slatkim plodovima.
A djaci završnih razreda stigli su do kraja. Školske godine, jednog puta, dela života...
Našli su se na raskrsnici sa koje mnoštvo puteva vodi...
Uglavnom u nepoznato.
Pa me nasmejana, zbunjena lica koja srećem podsetiše na moje dileme. I puteve koji su krili prepone, neutabane staze pune izazova i pitanja bez odgovora. Na mostove koje je trebalo preći bez straha od gledanja naniže, bez osvrtanja...
...Vidim most, velik, čvrst, beo. Ali okupan suzama onih koji preko njega prelaze. Osećam strah od novog i nepoznatog što dolazi, od reke koja je postala kad je nabujao potok mog života.
Nisam trčala preko mosta. I nisam mahala. Ruke su bile čvrsto stegnute pesnice kojima sam probijala nove bedeme, usta su bila puna pesme kanarinca mog detinjstva, oči pune zaboravljenog smeha koji je dugo dremao u senci hrastova sreće. Iza mene je trčao vetar i sa njim Nenad, Mira, Viktor, Emilija...
I nezaobilazni Mika Antić:
... Al’ neka svako od vas
Bar mrvicu detinjstva
Ponese krišom u ruci
I sačuva u glavi...
Poneli smo lopte i plišane mede u obliku uspomena, dva zrnca peska sa obale detinjstva u obliku sreće u očima, i jedno saznanje:
- Detinjstvo se ne može izbrisati kao greška u svesci, ne može se izbaciti iz života kao olinjala lutka sa samo jedni okom i razbijenim gipsanim nosom. Ono postoji da radja ljude. I da se čuva. Bar u uspomenama...
Ovo je deo mog prvog pismenog zadatka u gimnaziji.
Deo na koji su me podsetili maturanti još jedne generacije kojoj pripada i moje mezimče na blogu.
Milenice, milo dete sa nick-om Tužna,
SRETAN TI PUT U NOVE SNOVE!