Kuhinja i oko nje

Poratno vreme.
U onoj „zemlji na brdovitom Balkanu“. Vreme o kome su ispričane mnoge priče. Ali ih uvek ima još.
Vreme koje je nekima ispunjeno kolekcijama udarničkih značaka, žuljevitim rukama ili učenjem i koračanjem u bolji život.
Vreme Unrinih paketa, prepravljanih haljina, zarastanja teških rana. Vreme mladosti, poleta, ljubavi.
Vreme bolesti. Teških. Tuberkuloze. Koja ne bira ni godine ni pol ni veru ni naciju. Koja se teško leči i uzima danak. A leči se u sanatorijumima. Ako ih ima.
I ako se može.
Nisam Tomas Man. Ali poznajem jedan Čarobni breg. Samo iz priče. Priče mojih roditelja. Koji su se upoznali i zavoleli u jednom.
I koji su po izlasku nastavili život zajedno. Gradeći svoje snove uporedo sa zemljom koja je polako brisala preteške tragove razaranja. Zemlje koja je svakim danom bila bogatija, ispunjenija, veselija. Obradovana nečim novim.
Ali, mladi par je, po zapovesti lekara, još uvek bio samo par. Bez podmlatka.
Često zapitkivani od strane roditelja, rodbine, prijatelja, kada će ih obradovati, samo su tužno odmahivali glavom i neveselo se smeškali.
Dok posle više godina nisu odlučili da su dovoljno dugo slušali savete. Da njihova želja za detetom može preskočiti sve prepreke, da je inat ponekad jedini način da se dodje do željenog.
I želja se ostvarila. Rodjena sam ja. Beba iz inata.
Zašto vam ovo kazujem?
Samo da vas podsetim da dovoljno jako želeti znači do pola uspeti.