Kuhinja i oko nje

- Zvezdana, Zvezdo, Zvezdiceeeeeeee!
Kroz ledeno plavu martovsku noć glas je imao prizvuk straha.
I čežnje.
Nagoveštaj suza i neobuzdanog smeha.
Gorkog i zaboravljenog.
Potok je pokušavao da skine tanku ledenu haljinicu.
Crni bor se umiljavao prvoj četvrtini Meseca očekujući zagrljaj ili hladni poljubac.
Vodenični točak je, u mukloj tišini čekao jutro i žamor glasova.
*
Deda je bio vodeničar.
I njegov deda.
I njegovog dede deda...
Sa plevom u kosi i osmehom na usnama dočekivao je zoru i svoje seljane, da im uz priče ulepša čekanje.
Da nadjača huku vodeničnog kamena i skakutavi zvuk potoka.
Svaku je priču počinjao češkajući se po levom uhu i pogleda uprtog preko potoka. I uvek istim rečima:
- A znaš li ti dragoviću moj koliko je stara ova vodenica? Pričao mi je moj deda da je sagradio, još onomad, neki učeni gospodin koji je došao iz grada.
A znaš li zašto je došao?
Priča se da je u gradu neka boleština ušla u njegovu kuću. Došla, prošetala se i otišla. Ali ne sama. Povela je gospodinovu ženu i dvoje nejači.
Tražeći način da spere tugu gospodin je obilazio mnoge.
Pa je tako stigao i do neke babe koja mu reče da ode najdalje što može i sagradi vodenicu. Da samelje tugu umesto što ona melje njega. Da voda koja pokreće vitlo spere njegov bol.
I, gospodin je posluša.
Napusti grad i krete da traži neukaljanu vodu na kojoj će sagraditi vodenicu.
Koji ga je Andjeo doveo baš na ovu pustopoljinu ne zna se.
Ali se Gospodinu učinilo da potok peva njenim glasom, da krošnje miluju njihovim rukama, a trava sprema meku postelju nedosanjanim snovima.
Kada je prvi seljanin doneo kući brašno, primetio je da ga ima mnogo više nego obično. Kao da vodeničar nije uzeo ujam.
Za večerom čeljad nije mogla da prestane sa divljenjem hlebu.
Od iste pšenice brašno, iste ga ruke mesile, ista peć pekla.
A hleb ukusa kakav nikad nisu osetili.
Brzo se po okolini raširila priča o novoj vodenici.
I svi koji su dolazili da melju žito imali su isti utisak.
Ovde je neki Dobri Duh umešao svoje prste.
Kada je moj deda došao u ovaj kraj, vodenica je već bila duboko zarasla u korov.
Urušenog krova, sa vratima koja su imala samo jednu škriputavu šarku i vitlom na čijim je lopaticama snevala mahovina.
Kada je od seljana čuo priču o Gospodinu, obnovio je.
Da melje žito i tugu.
Da spira suze i donosi osmehe.
Jer, još uvek, u hladnim martovskim večerima
Potok pokušava da skine ledenu haljinicu.
Crni bor se umiljava prvoj četvrtini Meseca očekujući zagrljaj ili hladni poljubac.
Glas ima prizvuk straha.
I čežnje.
Nagoveštaj suza, i neobuzdanog smeha.
Gorkog i zaboravljenog.
- Zvezdana, Zvezdo, Zvezdiceeeeeeee!

...Ne miriše više cveće...
Kada sam prvi put ušla u njihovu kuću bila sam zbunjena.
Prvo veličinom teških dvokrilnih vrata sa tri brave.
I uplašena.
Prethodnim upozorenjima da se pristojno ponašam i ništa ne diram.
Što je u prevodu na moj detinji jezik značilo:
- Sedi gde ti pokažu, stavi ruke u krilo, ćuti i gledaj.
Iza ogromnih vrata pojavilo se još veće predsoblje ( kasnije su mi kazali da se zove degažman), a iz sredine me pozdravilo nežno i tiho:
- Dobar dan, dobro mi došli!
Jedva sam nazrela priliku obučenu u crno, jer mi je pogled ostao na papučama.
Crvene, izvezene srmom, sa malim kićankama na vrhovima.
Bila sam skoro sasvim sigurna da sam stigla u dvorac neke princeze. Ili bar njene bake.
Jer je gospodja koja nas je dočekala bila potpuno seda. Baš kao i moja baka.
U sobi gde smo se ubrzo smestili u udobne fotelje, najvažnije mesto na zidu zauzimala je ikona Svetog Jovana. Ispod nje, srebrno kandilo je titravom svetlošću slalo zrake ka krstu u desnom gornjem uglu ikone.
Svaki put kada bih pogledala u njegovom pravcu, učinilo bi mi se da krst pokušava nešto da mi kaže.
I jeste.
Samo sam priču čula mnogo kasnije.
Bogati trgovac je imao tri sina i kćer.
Zdravu, bistru decu kojoj ništa nije nedostajalo.
Oba starija sina završila su fakultete u Beču, i na radost porodice, skrasila se u Beogradu. Zasnovala porodice sa devojkama isto tako obrazovanima i imućnima.
Jedino što je kvarilo radost bila je činjenica da nemaju potomstva.
Pa su već ostareli roditelji, željni unučadi, polagali sve nade u najmladjeg sina koji je sa uspehom nasledio oca u trgovini.
Najmladji, što uglavnom znači i najrazmaženiji, davno je srce poklonio.
Prelepoj smedjoj kćeri-jedinici lokalne pralje.
Ali, stalež mu nije dozvoljavao da sa njom bude srećan.
I tako je jednog dana, najmladji sin osvanuo oženjen finom gospodjicom iz obližnjeg grada.
Bio je to dobar brak. Nisu mu nedostajali ni poštovanje ni vernost ni materijalna dobra.
Nije mu nedostajalo ništa, sem Potomstva.
Gospodja u čudesnim papučama bila je žena najmladjeg brata.
Poslednja u nizu onih koji su ovu priču odživeli.
Jedna od onih kod koje sam, kao dete, jela najlepše

SLATKO OD GROŽDJA
Potreban materijal
v Belo groždje 1 kg
v Šećer 1.25 kg
v Limun 1 komad
v Vanila šipka 1 komad
v Badem 200 gr
v Voda 400 gr

Način pripreme
Badem popariti ključalom vodom, oljuštiti, iseći na četvrtine po dužini i prosušiti.
Groždje očistiti od peteljki, oprati i ostaviti da se ocedi.
Sipati u šerpu šećer i vodu pa kuvati sirup oko 10 minuta od momenta kad provri. Ubaciti šipku vanile, ocedjeno groždje i sok od limuna. Kuvati na jakoj vatri desetak minuta od momenta kad ponovo provri. Ukoliko se na površini pojavljuje pena, skidati plitkom kašikom. Izmaći slatko sa šporeta, dodati badem, lagano izmešati i ostaviti prekriveno vlažnom salvetom najmanje 12 časova.
Sipati u tegle, povezati celofanom i čuvati na hladnom i tamnom mestu. (Temperatura ne bi trebalo da prelazi 10 stepeni)

Prolazi život mojom ulicom.
Skakuće, smeje se, klopara točkovima...
S rukom u ruci hrli napred.
Ne zaustavlja se.
Brani se od prejakog Sunca slamnatim šeširima, štiti oči tamnim naočarima...
Baca pogled preko ramena
Raduje se, plače, igra u pesku.
Vozi tricikl, zaljubljeno gleda plave oči, ljubi rumene usne sna...
Drhtavom rukom hrani golubove, žedno ispija rosu sa trave...
Miriše kroz rascvetale viseće muškatle,
Peva kroz krošnje još uvek zelenih listova, boji stepenice mekim, mačijim koracima.
Doziva jesen i monotone kiše,
Snežne oblake i razigrane pahuljice,
Ledeno-plavo nebo i modre dubine noći,
Prolećni vetar i martovske magle kraj reke
Lepet krila galeba i barke što se lenjo ljuškaju na talasima...
Osmehujem se.
S mog prozora vidi se samo komadić neba.
I beli oblačak koji mi osmeh uzvraća.

Iliti uslužne delatnosti na naš način.
Krenusmo moja jača polovina i ja u uobičajenu nedeljnu nabavku.
U jedan od beogradskih tržnih centara koji slovi kao savremen, snabdeven, u trendu kako bi rekli mladji.
Uredno napunismo kolica stvarima sa spiska, dodasmo još po neku sitnicu iz asortimana „može da zatreba“ i krenusmo ka kasi.
Srećom ispred nas samo jedan kupac, pa razmenismo pogled „super, imamo vremena za ajskafe“.
Povadismo sve i predjosmo na deo gde će nam pokretna traka doneti kupljeno.
Samo da spakujemo, platimo i krenemo.
Kasirka, u prilično lepoj uniformi, deluje kulturno i kao da zna svoj posao, prinosi bar-kodove optičkom čitaču i završi sa usklikom:
- Devet hiljada sto dinara!
Moja jača polovina zbunjeno ponovi cifru, i umesto pripremljene gotovine, poče da izvlači karticu.
U neverici, gledam kupljeno i kažem kasirki da nešto nije u redu.
U medjuvremenu kasa štampa račun. Dužine oko metar.
Kasirka besno otrže račun, pruži mi ga i reče:
- Evo gledajte i sami. Račun ne laže!
Gledam.
Od početka.
Prvih devet artikala na računu ne samo da nisam kupila, nego mislim da pored njih nisam ni prošla.
Posle još malo natezanja, raspakujem, kasirka kuca ponovo.
Sladoled se topi, moje srce ubrzava i traži bensedin, jača polovina počinje da me smiruje...
Po završetku, račun iznosi nešto manje od šest hiljada.
Platismo i odosmo.
Bez izvinite, oprostite, greške se dogadjaju...
Postojimo li mi zbog trgovine!?
Da ne bude dosadno, posle popijene kafe, svratismo do bankomata da podignemo nešto gotovine.
Odradi moja jača polovina sve što je mašina od njega tražila, ukuca PIN, a mašina mu prikaza stanje na računu i odmah posle toga poruku :
- PIN koji ste uneli ne slaže se sa vašom karticom.
Ponovljena radnja daje isti rezultat – stanje na računu se može videti, ali se pare ne mogu dobiti.
Telefonski razgovor sa bankom koji je usledio bio je vrlo kratak:
- Znamo za to, imamo problema sa serverom.
- Kada će biti moguće podići novac?
- Ne znamo, ostavite broj telefona pa ćemo vam javiti! U medjuvremenu novac možete podići u matičnoj ekspozituri.
Nažalost, radno vreme ekspoziture se poklapa sa radnim vremenom jače polovine.
A iz banke se ne javljaju, čitavu sedmicu.
Izgleda da mi postojimo i zbog banaka!?
Kad svarite ove zavrzlame, setite se da ja ovde uglavnom kuvam, pa se nadam da prvenstveno zbog toga posećujete ovaj blog.
Zato, put pod noge i pravac kuhinja.
Uz napomenu da je drugi recept već objavljen, ali ga ponavljam zbog simpatične dame koju sam nedavno upoznala.


SALATNI VENAC

Potreban materijal

v Grašak 200 gr
v Pirinač 125 gr
v Kukuruz-šećerac 200 gr
v Krastavci (kiseli ili sveži) 200 gr
v Kikiriki-blanširani 100 gr
v So po ukusu
v Biber po ukusu
v Peršun-list 2 kašike seckanog
v Majonez 100 gr
v Pavlaka 100 gr
v Parmezan 50 gr

Način pripreme

Obariti pirinač i grašak. Ohladiti i izmešati sa kukuruzom.
Majonez izmešati sa pavlakom, parmezanom i začinima i preliti preko povrća.
Na tanjiru za služenje formirati venac, sredinu ispuniti iseckanim krastavcima i kikirikijem i dobro rashladiti.
Služiti kao prilog uz sve vrste mesa.

ROLAT SA PEČURKAMA


Potreban materijal


v margarin 125 gr
v brašno 125 gr
v mleko 0.5 l
v jaja 6 komada
v pavlaka 200 gr + 100 gr
v majonez 100 gr
v šampinjoni 600 gr
v ulje 2 kašike
v so po ukusu
v biber po ukusu
v majčina dušica ½ kašičice
v peršun-list 1 kašika

Način pripreme

Otopiti margarin na tihoj vatri pa dodati brašno i propržiti 2-3 minuta.Naliti mlekom i kuvati uz stalno mešanje dok se ne zgusne.Ohladiti mešajući pa dodati jaja, jedno po jedno. Sipati u veliki, magarinom podmazan i prezlama posut pleh i peći oko 15 minuta na temperaturi 220 stepeni. Pečeno testo izručiti na vlažan ubrus, urolati i ostaviti da se u potpunosti ohladi.
Šampinjone očistiti, iseći na listiće i dinstati na ulju dok sva tečnost ne ispari ( oko 15 minuta ). Dodati začine i 200 gr kisele pavlake, dobro izmešati i nafilovati ohladjeno testo. Ponovo urolati i premazati mešavinom pavlake i majoneza.
Ukrasiti po želji i ostaviti na hladnom najmanje dva sata pre služenja.

Srpska pravoslavna crkva i vernici slave danas, 19. avgusta, Preobraženje Gospodnje.
Praznik Preobraženje Gospodnje posvećen je trenutku kada se, kako kaže hrišćansko predanje, Hristos na gori Tavor pred apostolima preobrazio i zasijao kao sunčeva svetlost.
Na taj dan pre, ne znam koliko godina ( što i nije bitno), jedna porodica je obradovana novim članom.

Vedrim, nasmejanim leptirićem, koji pored svoje realne porodice i dragih prijatelja, nežnim dodirom svojih šarenih reči čini ovaj blog-servis lepšim.


Pre ravno 34 godine, na ovaj isti dan, dva studenta su prvi put poželela da ostatak života provedu zajedno. Prvi put su jedno drugom rekli one dve, najlepše na svetu, reči:
- Volim te!
Danas, moja jača polovina i ja slavimo trideset četiri godine kako zajedno prkosimo astrolozima koji su u uporednom horoskopu napisali da nismo za brak.
Videćemo ko će duže ostati pri svojoj tvrdnji.
Mada, kada malo bolje razmislim, možda su astrolozi u pravu. Možda ovo nije brak. Možda je samo lepa priča koja za moto ima rečenicu:
- Ja ne kažem ne.
Za ovako lep dan, morate se i malo potruditi. Da trpeza doprinese lepšem raspoloženju, napravite

LEPTIR – TORTA

Potreban materijal
v Plazma –keks 300 gr
v Puter 250 gr
v Kikiriki 300 gr
v Šećer-prah 200gr + 100 gr
v Čokolada za kuvanje 200 gr + 50 gr
v Jaja 3 komada
v Ratluk 200 gr
Način pripreme

Kikiriki propeći u rerni zagrejanoj na 150 stepeni oko 10 minuta. Prohladiti, oljuštiti i samleti.
Ratluk iseckati, izmešati sa 100 gr prah šećera i na sasvim tihoj vatri blago zagrejati. Dobro izmesiti i vlažnim rukama formirati ploču prema veličini tanjira. Iskrojiti u formi krila leptira.
Puter penasto umutiti, dodati 200 gr prah-šećera pa kad se masa ujednači dodati jedno po jedno jaje, omekšalu čokoladu, kikiriki i samleveni keks.
Dobro izmešati i formirati srednji deo torte – telo leptira.
Ostaviti u frižideru da se stegne pa preliti glazurom od čokolade koja se pravi od 50 gr čokolade, 1 kašičice kristal šećera, 1 kašičice mleka i 2-3 kapi ulja.

Ili bolje reči crveno, otečeno i prilično bolno.
*
Nedelja, 17. 08. 2008.
Na digitalnom satu tačno 5. 36. 00.
Budi me oštar bol u desnoj ruci.
Uobičajeno vreme budjenja omašila za oko 16 minuta.
Bol je posledica ujeda stršljena.
Šta je tražio u mom krevetu nemam pojma.
Našao je udarac muholovkom i izbacivanje kroz prozor.
Za uspomenu ostavio crveni bolni otok koji se širi.
Do uveče je zahvatio skoro celu podlakticu.
Naraodna terapija u vidu obloga od ljute rakije nije donela rezultate.
Sem ako zanemarimo lagano magljenje pred očima izazvano isparenjem.
*
Nedelja, još uvek 17. 08. 2008.
Na digitalnom satu tačno 21. 36. 00 .
Stanica Hitne pomoći kraj auto-puta u Beogradu.
Još jedan ubod.
Ovaj put injekcije.
I konstatacija – Stavljajte obloge, ovo će potrajati.
*
Naravoučenije: Nemojte se uspavati da dan ne započnete i ne završite ubodom.
Čega god.

Ali, ručak ipak spremite. Ne valja trpeti i glad.
Napomena: ime nije parafraza alkoholnog pića ( mada ima malo i te asocijacije ), nego sam htela boraniju, ali mi bilo teško da je čistim.

O5 TIKVICE
Potreban materijal

v Tikvice 4 komada
v Pirinač 125 gr
v Kukuruz-šećerac 100 gr
v Crni luk 1 glavica
v Beli luk 2 čena
v Krompir 2 komada
v Začin od povrća 1 kašičica
v Biber ¼ kašičice
v Aleva paprika ½ kašičice
v Peršun-list 1 kašika
v Puter 1 kašika
v Jaja 2 komada
v Mileram 100 gr
v Mleko 100 gr
v Parmezan-strugani 2 kašike
v Ulje 2 kašike
Način pripreme

Očistiti tikvice i preseći na pola po dužini. Izdubiti sredinu i sitno je iseckati.
Crni i beli luk izdinstati, pa dodati pirinač. Kratko, oko 5 minuta, propržiti pa dodati začine i kukuruz. Dobro izmešati i prohladiti. Napuniti tikvice. Krompir oljuštiti i naseći na kolutove.
Zemljanu ili vatrostalnu činiju premazati puterom, i na dno staviti krompir. Preko krompira poredjati napunjene tikvice, a prostor izmedju popuniti iseckanom sredinom pomešanom sa ostatkom fila.
Naliti hladnom vodom da ogrezne i staviti u rernu. Podesiti temperaturu na 220 stepeni i peći 30 minuta od momenta kad rerna dostigne željenu temperaturu. Preliti jajima umućenim sa mileramom, mlekom i parmezanom i vratiti u rernu da se zapeče. ( oko 10 minuta ).
Poslužiti toplo ili hladno uz jogurt ili salatu od paradajza.

Druga beogradska gimnazija ima veoma dugu tradiciju.
Osnovana je 1870. Godine.
Pretrpela mnogobrojne izmene, selila se , bivala rušena, menjala imena, nastavne programe...
Po nekom „ženskom rodoslovu“, za nju sam posebno vezana.
Jedna od mojih baka je u njoj provela dobar deo radnog veka kao profesor istorije, a moja ćerka i ja kao učenice.
Kada sam je pohadjala zvanično se zvala II beogradska gimnazija „Ivo – Lola Ribar“, a nezvanično „piljarska“ jer je bila smeštena pored pijace Zeleni Venac.
Kada je moja ćerka dorasla do srednje škole, II beogradsaka je postala Filološka gimnazija, medju momcima poznatija kao „aquarijum“.
Jedan od profesora koji je predavao i meni i mojoj ćerki bio je profesor fizike.
Mog omiljenog i najvažnijeg, a ćerkinog sporednog i obožavanog predmeta.
Ove su dogodovštine sa njegovih časova.
*
- kako se obeležava masa?
- slovom m, ali ako je u pitanju masa naše Zemlje, onda iz poštovanja pišemo veliko.
*
- šta smo radili prošlog časa?
- utvrdjivali gradivo.
- čime?
- bedemima!
*
- ne znaš šta ima u usisivaču? Pa prašina, bre dete!
*
- Ko želi da popravi ocenu?
- ja bi’ se javio za reč...
- nemoj da se javljaš za reč, nije ti ovo mesna zajednica!
*
- saberemo njutne i metre i dobijemo džulove
*
- mogu li sada na mesto?
- a gde bi ti , inače?
*
- žuriš negde?
- ma, neeeeeee...
- Šteta, mogao sam te pustiti kući!
*
- jel’ ti voliš da radiš?
- onako.
- onako, ovako il’ nikako, je l’?
*
- taj problem naučnici još nisu uspeli da reše...
- čekaju tebe, je l’?
*
- dinamometar ima kuku...
- pa ’ ajde onda, kukaj!
*
- ovo je zid, a ovo je vaša glava. Posle sudara vi ćete se držati za glavu.Zašto?
- Pa, boleće me glava!

Mnogo ima istine u madagaskarskoj narodnoj poslovici:
- Zlo je zaboraviti odjednom, bolje je zaboravljati pomalo. –
Nedeljna ilustracija navedenog počinje ovako:
- Posle uobičajene, trostruke doze rasanjujućeg napitka, moja jača polovina i ja počinjemo pripreme za odlazak u prirodu. Na druženje sa prijateljima. Naravno, uz obavezno roštiljanje.
Pažljivo pakujemo tanjire i prateću opremu za jednokratnu upotrebu, proveravamo on/off dugmiće na uredjajima, dodajemo još jedan bidon sa vodom...
Stavljamo stvari u gepek, i pri samom ulasku u auto postavi moja jača polovina užasno pitanje:
- A gde si spakovala meso?
Belog pogleda, prodžarah po sećanju i odgovorih;
- Pa... nigde, ostalo u frižideru.
Povratak i ponovno pakovanje.
S tom razlikom što sad ja prva upitah:
-Gde je foto-aparat?
-Na svom mestu pored računara, sinoć si skidala slike!
Donesosmo i spravicu za čuvanje uspomena i krenusmo.
Na prvom semaforu dočeka nas crveno svetlo.
Sa radija nezaboravna pesma grupe ABBA – Knowing me, knowing you, ispunjava kabinu.
-Koji je danas datum?
-Pa deseti, nisi valjda toliko senilan!
-Pa, nisam, ali dogovor za roštiljanje sa S. i C. je za sedamnaesti!!!

Popih jutros šumeću tabletu selena i cinka ( de, de, rastvorenu u vodi, nisam ja zaboravna!) pa se prisetih da ste tražili kolače.
Znači, srećan put do kuhinje!

KOCKE OD ORAHA
Potreban materijal

v jaja 5 komada
v orasi 200 gr
v šećer-kristal 200 gr+300 gr
v ulje 50 gr
v brašno 200 gr
v mleko 100 gr
v puter 100 gr+100 gr
v prašak za pecivo 1 kesica
v rum 100 gr
v čokolada 150 gr
v kakao 1 kašika
v voda 150 gr

Način pripreme

Umutiti čvrst sneg od 4 belanca, dodati 200 gr šećera, 4 žumanca, mleko, ulje, 100 gr putera, kakao pomešan sa brašnom i praškom za pecivo. Ujednačiti masu pa dodati 100 gr mlevenih i 100 gr seckanih oraha. Ispeći u četvrtastom, podmazanom i brašnom posutom plehu. Peče se oko 15 minuta na temperaturi 225 stepeni.Prohladiti.
Skuvati preliv od 300 gr šećera,150 gr vode i 100 gr ruma.Preliti prohladjeno testo mlakim prelivom i ostaviti u frižideru da se dobro rashladi.
Za glazuru umutiti jaje sa 100 gr putera, dodati čokoladu i uz mešanje otopiti na tihoj vatri. Preliti testo glazurom, ukrasiti polutkama oraha ili posuti seckanim orasima. Seći na kocke kada se potpuno ohladi.

Vreme je za vraćanje u normalu.
Subota, 09. avgust 2008.
Kako su Kinezi sa svojom hiljadugodišnjom kulturom uspeli da u sred leta oforme tipičan jesenji dan ostaće za mene velika nepoznanica.
Ali, činjenica je da su i poslednji adut za neizlazak iz kuće podelili ljubiteljima sporta;
- Ko da izlazi po ovoj kiši? ( značenje = ženska odbojka na pesku je upravo na programu)
- Jesi li normalna, bićemo k’o miševi! ( upravo sledi fudbal)
- Ne želim da ti nove cipele dobiju fleke ( ne znam šta sledi, al’ sigurno ima veze sa prenosom olimpijade)
Kako će Olimpijada joooš potrajati, ja ću se potruditi da se podsetim školskih dana.
Na najlepši mogući način.
Smehom.


Pita učiteljica ko zna da broji od sedam do deset. Javi se Perica:
Ja znam, ja znam.
'Ajde reci.
7, 8, 9, 10
A znaš li dalje?
Kako da ne, žandar, dama, kralj!


Pita učiteljica Pericu kojoj grupi životinja pripada zmija naočarka.
Perica se zamisli pa odgovori:
Grupi kratkovidih

Zašto Perica ide u školu?
Pokvario mu se kompjuter pa nema šta da radi kod kuće.

Znam da je vaš kompjuter zdrav i veseo, ali čas smejanja je završen.
Sledi uobičajeni čas domaćinstva.



PAPRIKAŠ BEZ PAPRIKE

Potreban materijal
v Dimljena svinjska kolenica 1 komad ( oko 1 kg )
v Krompir 500 gr
v Crni luk 1 veća glavica
v Crno vino 100 gr
v Ulje 2 kašike
v Lovor-list 1 komad
v Paradajz-sok 100 gr
v Aleva paprika 1 kašičica
v Začin od povrća ½ kašičice
Naćin pripreme
Skuvati kolenicu ( oko 40 minuta u ekspres-loncu ), očistiti od kostiju i iseći na manju parčad.
Crni luk iseckati i propržiti na ulju, paradajz-sok pomešati sa vinom, začinima i oko 100 gr vode u kojoj je skuvana kolenica.
Krompir oljuštiti,iseći na kriške i izmešati sa lukom. Polako dolivati pripremljenu tečnost i dinstati oko petnaest minuta. Dodati isečeno meso, poklopiti i dinstati još petnaestak minuta.
Poslužiti toplo uz sezonske salate.

Juče je bio 08.08.08.
Počele su Olimpijske igre, tačno u 8 sati i 8 minuta.
Prema kineskom verovanju, broj osam je najsrećniji broj.
Ovako velika koncentracija srećnog broja trebalo bi da, pored olimpijskog duha, bude podstrek svetu da zaboravi zlo.
Nisam gledala ovaj spektakl.
Bila sam prisutna mnogo lepšem i vrednijem dogadjaju.
Bila sam posmatrač i učesnik susreta blog-mame i blog-ćerke.
Dostojanstvene dame, najbolje plesačice ovog blog-servisa i razdraganog, nasmejanog cvetića koji je za kratko vreme obavio mirisom isti.
I šta drugo da vam kažem.
Mogu samo da se pozovem na stare Latine:
- Dodjoh, videh, uživah!
Uz dozvolu obe, donesoh i vama komadić ovog trenutka.

Sladoled smo pojeli, pa da vam još malo ulepšam dan

Nisam dobro društvo ovih dana.
Posvadjane misli crtaju nove puteve
Na repu sećanja plovi barka neispunjenih želja
Slivajući se u samo jednu reč.
Ružno je ovo vreme.
Puno pukotina iz kojih sija sve sem svetlosti.
Poželeh da sam reka.
Nasmejana iskrama letnjeg Sunca.
Rasplakana oktobarskom kišom.
Oslikana prolećnim pupoljcima
Zaledjena svilenim vetrom zaborava.
Poželeh da sam reka.
Sa peskom i školjkama sećanja.
Sa talasima i dubinama.
Uvek ista.
I uvek drugačija.
Malo ptico tuge, zašto si zalutala u moj san?

Bio je vruć prvi avgustovski vikend.
Osveženje smo, kao i obično, potražili u okolini Beograda.
Uglavnom, sve je bilo uobičajeno.
Do nedelje popodne.
Pored baštenske česme uvek stoji kutija sa sapunom.
Nikada nismo pomislili da može da nestane.
Dok nam komšije nisu objasnile da, pored svetlucavih, svrake vole i predmete neobičnog oblika.
Skrenusmo poglede ka nebu u nadi da čemo ugledati svraku koja leti u oblaku sapunice

Ali, umesto nje pojavi se vesnik jeseni


Najavljujući dolazak

Hitrih, dugorepih

Koji se začudiše što na stablu šljive nema oraha, pa pozvaše društvo

Koje se osmehnu

Stidljivo prihvati ponudjeno

Pa reče dovidjenja

Jer sunce reče dobro veče sumraku
Druge goste, koji nisu pozirali, ponudismo hladnom večerom.

PUNJENI PARADAJZ

Potreban materijal
v Paradajuz 6 komada
v Jaja 2 komada
v Crni luk 1 manja glavica
v Beli sir 200 gr
v Peršun-list 1 kašičica seckanog
v Majonez 1 kašika
v Mileram 1 kašika
v Ljuta papričica 1 komad ( nije obavezno)

Način pripreme

Paradajzu odseći zaobljeni deo, pažljivo mu izvaditi sredinu i ostaviti da se ocedi.
Jaja obariti, žumanca ispasirati, belanca sitno iseckati. Crni luk sitno iseckati, preliti mešavinom milerama i majoneza i ostaviti da odstoji oko 15 minuta.
Sir izdrobiti viljuškom, dodati luk, jaja, peršun i iseckanu ljutu papričicu. Dobro izmešati i puniti ocedjeni paradajz. Ukrasiti po želji, rashladiti i poslužiti uz krekere.

Posvećeno svim članovima porodica V. i C. kojima sudjaje nisu podarile mogućnost da odrastu.

Leto se sklupčalo ispod starog oraha. Grane otežale od ploda čekale su zamah vetra ili mlatilice da travu obraduju niskom zveckavih loptica.
Bilo nas je petoro braće i sestara : Uroš, Sava, Gospava,Dunava i Dostana.
Na proplanku iznad kuće, nevelik šumarak bakarne bukve bio nam je igralište. Leti nam je pružao umirujući hlad protkan tišinom, zimi ledeno sklonište za naše kule i zamkove.
U proleće nam je darivao visibabe i kukurek a u jesen niz njegove obronke kotrljao se šapat opalog lišća.
Ograda male bašte naslanjala se na tri topole i jednu krušku za koju nam je deda jednom rekao da je kalemljena rukom nekog vojvode.


Uroš:

Moje najranije sećanje vezano je za baku. Malu, pomalo pogurenu ženicu koja nikad nije išla gologlava. Čije su ruke uvek bile zaposlene.
Ako nije plevila povrtnjak ili pažljivo nadgledala majku koja sprema ručak, vezla bi nešto za spremu: - Ako Bog i dobra sreća dade, obradovaće se ova kuća još nekim detetom. Pa ako bude žensko...valjaće!
U zimskim večerima, sedela bi pored peći, na tronošcu koji je deda specijalno za nju napravio i plela džempere od grube, nebeljene vune.
I skoro uvek je ćutala. Jer, za priče je bio zadužen deda.
Svima ostaliima jedino zaduženje u takvim večerima bilo je da ga slušaju.
Sava se rodio jedne letnje večeri.
Majka, nagnuta nad škrinju sa brašnom, stavila je ruku na krsta i tiho prozborila:
- Eh, izgleda da je ovaj rešio da nas ostavi bez hleba za večeru!
Baka je uzela bošču sa čaršavima, poslala dedu da dovede komšinicu Natu a tatu i mene blago izgurala iz kuće:
- Mislim da večeras vas dvojicu čekaju ovce da sa vama podele san.
Mali kmečavi zavežljaj koji nas je sledećeg jutra dočekao dobio je ime Sava.
Malo zbog reke u koju se ulivala ova naša, malo zbog prosvetitelja Nemanjića.
I ličio je na oboje.
Skakutav, prohodao sa devet meseci, radoznao, istraživački duh, rastao uz konje komšije Petra i knjige koje je učitelj Paja donosio iz Zagreba, Beča...
Gospava je stigla samo godinu dana kasnije.
Sa čupavom glavom i snenim očima boje bakarnih bukava.
Bledog lika i bezubog nežnog osmeha.
Deda je zamišljeno usukao levi brk i rekao:
- E, nazvaćemo je Gospava. Da se uda u grad i bude gospodja.
Baka se nasmešila, pogled uputila ka škrinji koja je bila skoro puna i kazala:
- Daće Bog da u zdravlju koristi ovu spremu i za svoje ćeri je dopunjava!
Tata i ja smo samo poljubili sićušno lice i otišli da plastimo seno. Sava je trčkarao, suviše mali da shvati da više nije u centru pažnje. Ili mu je bilo svejedno.

Sava:

Sećam se dana kad je došao komšija Petar. Na visokom konju, visoka, tanka prilika.
Iz levog ugla usana viri čibuk, a desni brk poskakuje od osmeha. U desnoj ruci drži uzde, a levom konop na čijem kraju trčkara ždrebe pokriveno prugastom ponjavicom.
Majka briše brašnjave ruke i širokim osmehom pozdravlja dragog gosta.
Deda iz velikog opletenog balona sipa Starku-rakiju staru 7 godina u zelenu flašu nepoznatog porekla sa pampurom od kukuruznog klipa, a baka iznosi čokanjčiće i vruće uštipke.
Otac izlazi iz štale, u levoj ruci nosi kanticu sa skorupom, u desnoj plehani tanjir sa sirom.
Komšija Petar pušta uzde, skače na zemlju i predaje mi u ruke onaj konop na čijem je kraju ždrebe:
- Mali čoveče, ovo je tvoja Arka!
Tog jutra se rodila moja ljubav za ceo život.

Pamtim prohladno jesenje veče.
Otac i deda sede za stolom, ispijaju lagano čokanjčiće ocenjujući da li će ovogodišnja biti bolja od prošlogodišnje.
Majka i baka sede uz peć, svaka zabavljena svojim pletivom i u pola glasa vode razgovor koji nije namenjen dečijim ušima:
- Eh, blizu sam tridesete, mislila sam da ih više neće biti, ali evo već drugi mesec izostaje...
- Znači, u maju će nas biti još za jedno više!
Smeju se i mama i baka, onako prisno, kako to samo žene umeju.

Trešnje su već zarudele tog maja naredne godine kad je kroz širom otvoren prozor iz kuće podno proplanka dopro plač. Pa posle desetak minuta još jedan.
Stigle su moje sestre.
Deda se zamislio, pa počeo glasno da veze:
- Neka se prva zove Dunava. Da kao reka teče kroz život i stigne do ušća. Da je ne zaustave ni pesak sećanja ni kamenje.
Druga je sestra bila bez imena do sutradan.
Vidno iscrpljena majka je kazala:
- Ovu ćemo nazvati Dostana. Da završi niz koji smo započeli pre dvanaest godina.


Uroš :


Čudna je bila ta godina. Stizali su glasovi da crno svetlo dolazi sa severa. Da vri i kulja zlo iz ogromnog kotla mržnje.
Nisam verovao.
Taman sam ispod oka počeo da posmatram Ružicu, učiteljevu ćerku koja je uvek imala najlepše pletenice i trake koje joj je tata donosio kad se vraćao iz Zagreba.
Ružica se smeškala, spuštala pogled, vazda zabavljena nekom knjigom ili vezom.
A onda, poput zida koji se ruši ni zbog čega, moj svet je potonuo.
Glasovi su postali suviše glasni, tata je, sa još par komšija često do duboko u noć,
sedeo u dvorištu, pogleda uprtog u prazno, razgovarajući tako tiho da ih ni trava nije mogla čuti.
Majka je sve češće odlazila na livadu koja je bila porodično groblje, plevila travu i milovala krstove pokretom koji kaže:
- Izgleda da ćemo se uskoro sasvim rastati.

Leto je doplovilo, sasvim ravnodušno, a do nas je stigao glas koji je zaledio pogled i ocu i majci.
Tetka – očeva sestra i tetak – prerano osedeli Gospodin financ u penziji, zajedno sa ćerkom – tek svršenom gimnazijalkom, otpremljeni su u logor. Nadaju se da će biti internirani u Srbiju.
Nedugo zatim, jedne kišne večeri, nepoznata ruka je zakucala na naš prozor, a glas iz tame je promuklo progovorio:
- Od sutra i ovde počinje čišćenje. Ako mislite dobro sebi i deci, zbeg je pravo rešenje.

- Ne mogu se potucati po šumama sa petero nejači – kazala je majka,
A otac se složio:
- Pa bolje kroz logor otići u Srbiju nego vukovima omastiti brke.
-
Jutro smo dočekali obučeni u nedeljna odela.
Gospava je oko struka vezala jedan od peškira iz spreme koja je trebalo da joj obezbedi put da postane gospodja, a sestrama je u kosu uplela po traku,jednu od onih finih koje joj je poklonila učiteljeva ćerka.
Majka je u korpu stavila hleb od juče i kanticu mleka.
Tata je ispio čokanjče, one starke koja je sada brojala već desetu godinu i seo na divan.
Došlo ih je trojica.
Dva seljanina, poznanika i jedan sa čudnom kapom na glavi. Nepoznat.
- Ponesite samo hranu za jedan dan.
I tako smo otišli.
Sa još nekolicinom iz sela.
Do prihvatnog logora.
Gde su nas podelili.
Prvo na muške i ženske.
Pa na decu i odrasle.
Gospava, vodeći za ruke Dunavu i Dostanu, otišla je sa grupom dece.
U Jasenovac.
Otac, Sava i ja ostadosmo u grupi odraslih, radno sposobnih.
Otišli smo u Nemačku.
Iz koje se otac nije vratio.
Majka je sa radno sposobnim ženama prošla kroz radne logore.

Vratio sam se na kućni prag, ojačao. Ali večito nemiran.
Seljakao sam se, menjao zanimanja.
Pod starost, ugnezdio sam se blizu brata Save koji je ostao veran svojoj prvoj ljubavi.
Gajio je konje. Prelepe, plemenite životinje.
Uz koje sam i ja nalazio mir i zadovoljstvo.

Majka je uspela da nekako zaleči rane i ponovo se uda.
I da rodi tri ćerke.
Nadu, Borku i Dušicu.
Samo sam jednom čuo da je kazala:
- Oprosti mi Bože, ako je moja greška što detetu dadoh ime Dostana.
Da li je njen život cena koju sam platila da bih ove tri podigla?



A onda je ponovo počelo.
Nisam čekao glasove. Ni dojave. Ni pritajene pucnje.
Došao sam.
Da budem bliže onima kojih nema.


Zapisano jednog leta, devedesetih godina dvadesetog veka.
Kada je ogrnut plaštom straha, noseći zavežljaj sećanja, pri kraju svog životnog puta, baš kao i na počeku, na prolasku kroz Beograd, ovu priču izgovorio jedan od mojih rodjaka.