Kuhinja i oko nje

Kada se, kao plamen sveće, ugasio život onoga koji je ceo svet želeo za sebe, i kada je zajedno sa njim otišao u smrt i krvavi kredo po kome je živeo, došao je veliki dan.
Dan Pobede.
Kako je bilo divno gledati ona radosna, nasmejana lica, ispijena umorom zbog tereta koji su nosili tokom više od pet godina, ali srećna.
Toga dana se trebalo radovati..
Krenuti ka novom životu, novoj fabrici, školi bolnici...
Lepo je gledati kako, kao pečurke posle kiše, niču nove zgrade i naselja, ulice i parkovi, gradjeni tvojom rukom.
Pobeda! Sloboda!
Za nju je trebalo proći kroz mnoge nevolje, preživeti mučenja u koncentracionim logorima, spasavati ranjenike, provlačiti se kroz šume noseći važne poruke, osvajati utvrdjene bunkere, prelaziti nabujale reke bez mostova, minirati pruge, ulivati hrabrost majkama koje su sa nejakom decom ostale u selu ili zbegu...
Trebalo je proći preko mnogo planina i gora, kroz smetove i šikare, mutne talase...
Ali posustao nije niko. Svi su stigli do kraja. I oni kojima je kraj značio smrt.
Pobeda! Sloboda!
Danas joj je rodjendan.
Poklonićemo joj jedan apel.
Da rata više nikad ne bude!
Da ne previjamo ranjenike i ne tešimo najbliže.
Da ne gledamo iza bodljilkave žice.
Da pružimo ruku svima koji misle kao mi!

Ovo je deo pismenog zadatka pisanog kada sam imala 13 godina.
Ooooooodavno...
Danas se samo pitam:
- Šta se promenilo?
- Gde smo stigli 63 godine posle Velikog dana?