Kuhinja i oko nje

- Zvezdana, Zvezdo, Zvezdiceeeeeeee!
Kroz ledeno plavu martovsku noć glas je imao prizvuk straha.
I čežnje.
Nagoveštaj suza i neobuzdanog smeha.
Gorkog i zaboravljenog.
Potok je pokušavao da skine tanku ledenu haljinicu.
Crni bor se umiljavao prvoj četvrtini Meseca očekujući zagrljaj ili hladni poljubac.
Vodenični točak je, u mukloj tišini čekao jutro i žamor glasova.
*
Deda je bio vodeničar.
I njegov deda.
I njegovog dede deda...
Sa plevom u kosi i osmehom na usnama dočekivao je zoru i svoje seljane, da im uz priče ulepša čekanje.
Da nadjača huku vodeničnog kamena i skakutavi zvuk potoka.
Svaku je priču počinjao češkajući se po levom uhu i pogleda uprtog preko potoka. I uvek istim rečima:
- A znaš li ti dragoviću moj koliko je stara ova vodenica? Pričao mi je moj deda da je sagradio, još onomad, neki učeni gospodin koji je došao iz grada.
A znaš li zašto je došao?
Priča se da je u gradu neka boleština ušla u njegovu kuću. Došla, prošetala se i otišla. Ali ne sama. Povela je gospodinovu ženu i dvoje nejači.
Tražeći način da spere tugu gospodin je obilazio mnoge.
Pa je tako stigao i do neke babe koja mu reče da ode najdalje što može i sagradi vodenicu. Da samelje tugu umesto što ona melje njega. Da voda koja pokreće vitlo spere njegov bol.
I, gospodin je posluša.
Napusti grad i krete da traži neukaljanu vodu na kojoj će sagraditi vodenicu.
Koji ga je Andjeo doveo baš na ovu pustopoljinu ne zna se.
Ali se Gospodinu učinilo da potok peva njenim glasom, da krošnje miluju njihovim rukama, a trava sprema meku postelju nedosanjanim snovima.
Kada je prvi seljanin doneo kući brašno, primetio je da ga ima mnogo više nego obično. Kao da vodeničar nije uzeo ujam.
Za večerom čeljad nije mogla da prestane sa divljenjem hlebu.
Od iste pšenice brašno, iste ga ruke mesile, ista peć pekla.
A hleb ukusa kakav nikad nisu osetili.
Brzo se po okolini raširila priča o novoj vodenici.
I svi koji su dolazili da melju žito imali su isti utisak.
Ovde je neki Dobri Duh umešao svoje prste.
Kada je moj deda došao u ovaj kraj, vodenica je već bila duboko zarasla u korov.
Urušenog krova, sa vratima koja su imala samo jednu škriputavu šarku i vitlom na čijim je lopaticama snevala mahovina.
Kada je od seljana čuo priču o Gospodinu, obnovio je.
Da melje žito i tugu.
Da spira suze i donosi osmehe.
Jer, još uvek, u hladnim martovskim večerima
Potok pokušava da skine ledenu haljinicu.
Crni bor se umiljava prvoj četvrtini Meseca očekujući zagrljaj ili hladni poljubac.
Glas ima prizvuk straha.
I čežnje.
Nagoveštaj suza, i neobuzdanog smeha.
Gorkog i zaboravljenog.
- Zvezdana, Zvezdo, Zvezdiceeeeeeee!