Kuhinja i oko nje

- Tri livade, nigde ’lada nema...

ZEMUNSKA PRIČA


Vazduh je bio gust da se mogao kusati kašikom. Proleće je odavno pobeglo u nečije lepše snove, a mi smo morali da se borimo sa težinom leta koje nije imalo nameru da nas napusti tako lako.
Jutro je stavilo naočare za Sunce, i mirno, kao dokoni starac u parku, čekalo dalji sled dogadjaja. Koraci su se približavali i udaljavali, ali nisu imali nameru da se zaustave. Zvuci su bili mukli, kao da Vam je glava u akvarijumu. Slegali su se tromo ispod starih krošnji čekajući priliku da eksplodiraju.
Reka se samo naslućivala. Okićena čamcima, ponekom ko zna gde pokupljenom granom i umornim pticama koje su na krilima nosile teret vrućine.
Na triciklu, sa hiljadu ogrebotina ispod kojih se naslućivala crvena boja, jedan četvorogodišnjak hrli u susret deki koji sedi na klupi i peva:
- Išli smo u Afriku, da sadimo paprikuuuuu...

DOBROTSKA FJAKA

Vazduh je bio gust da se mogao kusati kašikom.
Plavo nebo, plavo more, plavi obrisi okolnih brda. Umorni oleander širi ružičasti miris i šalje osmeh maestralu. Tiho šapuće hortenziji koja se smestila u njegovom podnožju. U zalivu, jedna majušna jedrilica nevoljko se ljuljuška na ostacima talasa koje je za uspomenu ostavio gliser jureći ka Gospi od Škrpjela. Zrikavci pune prostor hlada ispod primorskih borova.
Suncobrani kriju vreli pesak i vlažne peškire, zaboravljena kofica poklanja Suncu poslednje kapi vode, a iz komšijske kuće srditi glas:
- Mare, o Mare, o’š pomeriti ovo ogledalo, il’ da ne brijem drugi obraz?
Sa obližnje crkve zvono se oglašava jednom.
Četvrtina sata. Četvrtina prošlosti. Četvrtina nečijeg sećanja.

SARAJEVSKE RATNE KIFLE

Vazduh je bio gust, mogao se kusati kašikom. Kašike smo još uvek imali,ali ne i materijal za kusanje.
Drveće je imalo zelene kabanice, a Mehina magaza još samo krov od načetih crepova. Treća ratna godina je donosila još neke nezamislive dogadjaje.
Adventistička crkva na proplanku iznad naselja bila je uobičajeno siva, a stara lipa nadomak njenih vratnica, obučena u svilu i kadifu sa reklamnog plakata pevala je iste pesme kao pre rata.
U kafiću na trgu imena nekog velikog vojskovodje /ili možda kralja/ za stolom je bilo okupljeno uobičajeno društvo. Bili su mladi, lepi, zaljubljeni i zatvoreni u kavezu satkanom od mržnje i nečijih tudjih zamisli o novom svetskom poretku.
Razgovor je tekao, protežući se kao pospana mačka na simsu, vodeći ih u neko drugo vreme.
Vreme prošlo.
Vreme buduće.
Vreme bez uplašenih pogleda, nepoverljivih pitanja, praznih osmeha...
Vreme kada fajront, u sred podneva, neće najavljivati praskanje granata, kada će Miljacka teći okićena zvezdama, kada najlepša pesma neće biti:
- Ej, narode, ajd' na vruće kifle! Strina iz Beograda uspela da pošalje brašno i kvasac!

Za one koji nisu uspeli, a želeli su da pogledaju pps, preradjeno izdanje u formatu koji je dostupan većini je ovde.