Kuhinja i oko nje

Neka sećanja, duboko potisnuta, isplivaju na površinu potaknuta samo jednim sitnim detaljem.
Jutros, samo po časovniku, jer zora još nije bila otvorila ni jedno oko, grad je bio obavijen maglom.
Kroz prozor se nazirala zaledjena ulica.
Došla sam u iskušenje da vozačima autobusa koji će moje ukućane povesti do njihovih ciljeva napišem pismo sa upozorenjem:
- Pazite kako vozite! Ulice se još cakle od noćašnje pijanke. A vi ćete voziti moje najdraže...
Pošto sam bila sigurna da moji mili i dragi takvo pismo ne bi prosledili, ispratila sam ih sa osmehom i udubila se u čitanje recepata za kolače. Bliži se slava.
I namah sam se vratila u detinjstvo...

Moja nana-Mica je imala petoro unučadi.
Decu svoje kćeri i dva sina.
Rasute po onoj nekadašnjoj Jugi.
Okupljene za letnje i zimske raspuste.
Volela je da kaže:
- Vas petoro ste kao da imam po jedan prsten ljubavi za svaki prst leve ruke.
I, volela je da nas vaspitava svuda i na svakom mestu. I stvarno ponekad pomislim da nas je smatrala zlatnim medaljama koje treba pokazivati.
U vreme zimskih slava, bili smo deo njene svite za obilazak, rodjaka, kumova, prijatelja...
Nikada nije propuštala da nas, ispred kuće onog kod koga smo se uputili, izvežbanim okom odmeri od glave do pete i doda par saveta-upozorenja, koja su se uglavnom svodila na:
- ne zaboravite da kažete Sretna slava, ako vas tri puta posluže kolačima uzmite i kažite hvala, a ako vas ponude i četvrti put zahvalite i kažite
- Hvala, kolači su izvrsni, ali više ne mogu –
Posle ove kratke tirade obavezno bi pogledala najstarijeg brata, a taj pogled je značio
- U tebe se uzdam da primerom pokažeš ovoj derladi kako se ponaša!
A onda dodju na red kolači...
Sitni, domaći, s ljubavlju i strpljenjem pravljeni...
Slatki, raznovrsni, mirisni...
Štanglice, bombice, polumeseci, rolati, minjoni...
Nutkanje i osmeh domaćice...
I četiri male ruke koje pažljivo biraju, redom probaju sve i skupljaju mrvice koje se lepe na bradu...
I usamljeni glas:
- Hvala, kolači su izvrsni, ali više ne mogu...
Odlazak.
Navlačenje kapa i rukavica,umotavanje u šalove...
I jedan usamljeni, pomalo plačljiv glas:
- Mene sada da vodiš u poslastičarnicu, oni su se lepo najeli, a ja sam te slušao...
Za sve koji žele da pišu o nekom dogadjaju iz detinjstva koji ponekad ispliva na površinu iz neznanog razloga evo prilike da ostave trag i na svom blogu.
Neće biti ocenjivanja, samo osmeha, možda poneka suza i puno ljubavi da se sačuva taj čarobni, bezazleni, topli dečji svet.