Kuhinja i oko nje

U krivudavoj ulici na kraju grada smestile su se dve sive trospratnice.
Pomalo oronule, „načete zubom vremena“.
Po gradu je kružila priča da ih je sazidao čovek zaljubljen u dve devojke.
Obrasle divljom vinovom lozom koja u jesen svojim bojama čitav kraj pretvori u plamen.
Okrenute jedna drugoj prozorima kao dve prijateljice koje uz kafu veselo čavrljaju.
U levoj, samo par dana starijoj, živeo je slikar.
Pomalo star, pomalo neshvaćen, i čvrsto rešen da svetu ostavi remek-delo o kome će se pričati.
O čijoj lepoti će pisati kao o Mona-Lizi.
Koje će upijati poglede i izmamljivati uzdahe.
Za razliku od dečijih portreta koje je slikao na vašarima u svim okolnim mestima.
U desnoj, samo par dana mladjoj, živela je studentkinja.
Pomalo lepa, pomalo zaljubljena i čvrsto rešena da njena budućnost bude sjajna.
Za razliku od današnjice.
Čvrsto je verovala da će sve prepreke na tom putu savladati, ma kako to bilo teško.
Jedina prepreka na koju nije računala bila je bolest.
Turobna, spora, i neizlečiva.
Naselila je mlado telo i od nežnog cveta počela da vaja uveli list.
Baš kao što je jesen plamene listove divlje vinove loze polako pretvarala u igračke ledenog vetra.
Posmatrajući zid susedne zgrade koji je polako gubio svoju vedru haljinicu, mala devojka je tužno mislila:
- Kad vetar skine i poslednji list sa ove puzavice, moja reka će se uliti u beskrajno more...
Jesen se bližila kraju.
Novembar je izgubio bitku i prepustio mesto decembru.
Tmurni oblaci su sve češće kitili zemlju belim kristalima.
Ledeni vetar pevao je pustim ulicama.
I neumoljivo kidao lišće praveći stazu koja nigde nije vodila.
Puzavica, već skoro sasvim ogolela, samo je pojačavala tugu male devojke.
Bližila se Nova godina.
Grad je bio sjajan, okićen lampionima i zelenim jelama.
Deca su trčala po belim stazama...
Vozila se na sankama i pravila Sneška...
Pevala novogodišnje pesme i slala pisma Deda-Mrazu.
Samo je mala devojka, kroz mali prozor, posmatrala puzavicu na susednoj zgradi.
I njenih još samo par listova.
Smeštenih visoko pod nadstrešnicom.
Snežna oluja zahvatila je grad.
Celu noć plesala uz zvuke ledene tišine.
Ogrnuta plaštom vetra, pokupila je sve što je podsećalo na jesen.
Obukla ogolele grane u bele haljinice, nacrtala svežnjeve inja, napravila bukete zamrzlih cvetova.
Samo jedan list je odoleo. Bojom plamena i dalje je krasio puzavicu.
Svakog jutra mala devojka se budila sa istom mišlju:
- Hoće li ugledati list ili će joj dobro jutro poželeti tmurna siva pozadina koja se nekad fasadom zvala.
Zima je polako skupljala svoje skute.
Snežne staze su bile išarane bezbrojnim stopama, vitraži inja su gubili oblike, Sunce je sve duže grejalo...
Proleće su najavile laste i propupelo drveće.
I osmeh male devojke čija je bolest otišla neznanim putevima.
Bojom plamena, visoko pod nadstrešnicom, na jesen je podsećao list puzavice.
Samo slikara, pomalo ostarelog, pomalo neshvaćenog, niko više nije video.
*
Zapisano na osnovu priče koju sam odavno čula i čiji je autor (meni) nepoznat.