Kuhinja i oko nje

Sedim sa mojom dragom sekom u poznatom beogradskom hotelu.
Ispijamo kafu i neobavezno ćaskamo.
Pogledi nam uprti u jelku koja krasi salu.
Smeštena tik ispred velikog prozora svojim crvenim i zlatnim ukrasima i lampicama boji kasnojesenje popodne i smešta razgovor u sećanja.

*
Početak druge polovine prošlog veka.
Prednovogodišnja euforija začinjena nervozom i potragom za odećom dostojnom naredne godine.
Izbor materijala i modela.
Traženje krojačice koja će sve to spojiti u hvale vrednu i pogleda zadivljujuću haljinu.
Uspeh se završava posle najludje noći.

Haljina se smešta u orman.
Sa željom da jednom ispriča utiske i otpeva
...“Oh, kakav mesec,
Oh, kakvo more.
I zvezde sve na nebu gore...“

*
Stižu i vesele sedamdesete.
Vreme dece cveća.
Kada je imperativ u odevanju - biti različit, neponovljiv, jedinstveno blesav...
Sa bezbednog mesta iz ormana se pojavljuje haljina.
Od svilenog tafta.
Sa pečatom sećanja.
Menja oblik i pesmu koju pamti.
„ Those were the days my friend,
we thought they never end...“
Sredina devedesetih.
Vreme kog ne želimo da se sećamo.
Ali Nova godina ne pita.
Ona zahteva.
Lepo raspoloženje, prijatno društvo, cool izgled...
Iz ormana iskače, uz malo dodatog glamura ponovo postaje hit.
I uči nove pesme.
...“What I do best,
And for this gift I feel blessed“...

Sada je ponovo spakovana.
Čeka četvrtu generaciju.
Da se uz neku izmenu ponovo pokaže u punom sjaju.