Kuhinja i oko nje
Lepe reči i lepi zalogaji
Septembar
16
VREME ZA...
grickalice za dokolicu | domacica | Septembar 16, 2008,09:30
Miriše septembar na stepeništu moje zgrade.
Iz kripte nezaborava izleću ptice posivelih krila.
Jedan septembar prolećem obojen.
Ljubavlju ušuškan u krilo staramajke.
Jedan septembar kada se nebo smešilo dok plače.
Sa oblacima koji su ličili na cvetove.
I pupoljke još nerascvetane i mirisne.
Zvuci nade koji u vazduhu prave kolut napred.
Pa kolut nazad.
Neverovanje pomešano sa strahom.
Jedno tiho, poluuspavano nedeljno jutro.
Sedimo moja baka i ja.
A izmedju nas suze.
Uzdasi, jecaji, prazne reči – Tako je moralo da bude.
Ne boli manje.
Na današnji dan, pre dvadest četiri godine, ona koja mi je podarila život, poslednji put mi se osmehnula.
Za reči i poslednji stisak ruke više nije imala snage.
Na krilima večnog sna, na daleki put medju zvezde, otišla je moja mama.
Iz kripte nezaborava izleću ptice posivelih krila.
Jedan septembar prolećem obojen.
Ljubavlju ušuškan u krilo staramajke.
Jedan septembar kada se nebo smešilo dok plače.
Sa oblacima koji su ličili na cvetove.
I pupoljke još nerascvetane i mirisne.
Zvuci nade koji u vazduhu prave kolut napred.
Pa kolut nazad.
Neverovanje pomešano sa strahom.
Jedno tiho, poluuspavano nedeljno jutro.
Sedimo moja baka i ja.
A izmedju nas suze.
Uzdasi, jecaji, prazne reči – Tako je moralo da bude.
Ne boli manje.
Na današnji dan, pre dvadest četiri godine, ona koja mi je podarila život, poslednji put mi se osmehnula.
Za reči i poslednji stisak ruke više nije imala snage.
Na krilima večnog sna, na daleki put medju zvezde, otišla je moja mama.